Istinite priče

Istinita priča Vojin

“Četvrtak je bio kada sam počeo da pratim ekipu okupljenu oko No name kitchen-a. Osnovna ideja im je da pomognu migrantima u hranu I odeći…Četvrtak poslepodne, Anke, volonterka iz Belgije me je zamolila da idem sa njom u prihvatni kamp za migrante u blizini mesta Sot. Mladić od
dvadesetak godina je poginuo. Ne zna se tačni razlog pogibja mladića, ali im treba neko tamo ko zna srpski. U taksiju, ja I belgijanka, ćutimo. Pred kampom plaćam vozača, dočekuju nas dvojica prijatelja poginulog mladića. Izjavljujem saučešće na engleskom pa na srpskom. Nisam rečenicu završio, a njegov prijatelj me zagrli I krene plakati. Nije mi bilo potrebno da se I ja priključimplaču. Kažu mi da imaju problem, niko nije identifikovao telo, nadaju se da možda to nije njihov prijatelj koji leži u mrtvačnici. Grle me I mole me da pričam sa pokojnikovom porodicom koja je u kampu u Turskoj.
Posle par neuspelih poziva javlja mi se njegov otac, “naterao” me jeda mu obećam da ću utvrditi da je njegov sin mrtav. Birokratija naša je neprevaziđena, ali ako se uključe elementi smrti, migranti, jezička barijera, mito, naša birokratija postaje odiseja na koju ja nisam bio spreman.
Tri dana mi je bilo potrebno da saznam gde je telo mladića, dan jedan da utvrdimo njegov identitet I jedno moje povraćanje da fotografišem isečenog momka. Njegovi prijatelji iz kampa bi želeli da organizuju bdenje za svog drugara na obodu Sotskog jezera, a voleli bi da se I ja tu pojavim. Ne
mogu reći Ne. Na klupici pored jezera postavljena je slika momka, sveca, vruća voda za čaj I knjiga žalosti. Nas desetak stojimo u tišini, u polu krugu se može čuti samo srkanje čaja, niko ne govori. Buka kočenja me budi. Čovek u svojim pedesetim godinama pokušava da se obračuna sa migrantima okupljenim. Zakočio je kolima tik pred ljude, počeo je da se dere na okupljene. Mirnim glasom, na srpskom jeziku sam pokušao objasniti zašto su se ljudi okupili. Nije ga bilo briga. “Bolje da je I poginuo, I treba. Nisu to nikakve izbeglice, ja sam izbeglica, a ne oni.” – kroz zapenjena usta mi je
držao slovo. “Gospodine, a šta vi tražite u mojoj zemlji? – posle ovog mog pitanja je otišao. Počeli su ljudi lagano da se upisuju u knjigu žalosti, ja stojim sa strane I gledam lica okupljenih koja se dave u plaču. Za rukav me neki klinac vuče I govori da se I ja upišem. Par koraka sam napravio ka stolu, a troje policijskih kola je okružilo skup. Krenuli sa na engleskom da se deru na okupljene, ali je miran srpski jezik opet presudio. Uz objašnjenje I proveru legitimacije policajci su se razišli. Saga sa njima je trajala dvadesetak minuta, celo bdenje ispod sat vremena, a ja samo mislim kako momku nema
mira ni na sahrani. Noć počinje da pada, svi se razilaze, sedam u kombi I ljut sam. Ljut na ljude koji nikako da postano dostojna ljudska bića, ljut na sebe što nisam opalio šamar prvom čoveku, ljut na policiju što nema razumevanja, ljut na svet koji dozvoljava klincima da poginu bežeći od rata. Ljut što
sa Mohamedom nisam imao priliku popiti čaj, navijač Liverpula, nesvršeni arhitekta, momak koji je ostavio svoj život na pruzi između Šida I bolje budućnosti. I dalje sam ljut.”, Vojin

Related posts

Put mladog umjetnika od ‘kolijevke civilizacije’ do novog početka

Istinita prica

Istinita prica Moses

Istinita prica

Istinita prica Franceska

Istinita prica